Увод

Млади спортисти у спортовима изнад главе ризикују да развију нестабилност рамена због понављајућих микротраума и екстремних покрета. Овде се отворена операција Латарјет показала обећавајућом у лечењу младих спортиста са рекурентном нестабилношћу. Међутим, рехабилитациони протоколи још увек нису успостављени, што резултира различитим начинима утврђивања успешних исхода, а самим тим и када је право време за повратак спорту (РТС). Најчешће се одлука о преласку спортисте на РТС доноси уз поштовање одређених временских оквира. Али Роговски и др. у 2023. је показао да у средњем времену РТС – које је углавном постављено на 4–5 месеци постоперативно –, већина пацијената са Латарјет-ом има неке резидуалне снаге или функционалне дефиците. Стога постоји потреба за даљим испитивањем правог времена за поновно увођење спорта. Садашња студија испитује тестирање засновано на критеријумима и процењује његове клиничке исходе у подскупини спортиста. Примарни циљ ове студије је стога био да се испита РТС тестирање нестабилности рамена засновано на критеријумима након отворене Латарјет операције и да се процени способност спортиста да се врате у игру.

Методе

Ово је била ретроспективна студија серије случајева, која је укључивала 10 младих такмичарских спортиста након што су били подвргнути примарној отвореној Латарјет операцији због рекурентне предње нестабилности. Морала је бити присутна најмање једна од следећих индикација:

1. Или су пропали артроскопска Банкарт поправка са или без ремплиссаге или
2. Дошло је до критичног губитка гленоидне кости више од 20%

Вишесмерна нестабилност, пратећа патологија ротаторне манжетне, поремећаји везивног ткива и лоше контролисана епилепсија били су критеријуми за искључење.

Након операције, спортисти су учествовали у стандардизованом протоколу постоперативне рехабилитације, који се састојао од три главне фазе

1. Фаза 1 током недеља 0-8 укључивала је имобилизацију ременом током 4 недеље са увођењем клатна и формалном физикалном терапијом са пасивним опсегом покрета (ПРОМ) 2 недеље после операције. Током првих 6 недеља спољна ротација је била ограничена на 30◦ са стране.
2. Фаза 2 од 8. до 12. недеље састојала се од покретања активног опсега покрета (АРОМ), са фокусом на динамичку стабилизацију и неуромускуларну контролу.
3. Фаза 3 је трајала од 12. до 24. недеље) и фокусирала се на нормализацију снаге и неуромускуларну контролу кроз прогресивно јачање субмаксималним оптерећењем ткива.

Када су завршили ове фазе рехабилитације, хирург је одлучио када би могли да учествују у РТС тестирању нестабилности рамена.

РТС тестирање након отворене Латарјет операције укључивало је изометријско тестирање снаге, тестирање изокинетичке снаге, тестирање издржљивости и функционално тестирање.

Испитивање изометријске снаге извршено је за спољашњу и унутрашњу ротацију коришћењем ручног динамометра на 0° и 90° абдукције рамена. Испитивање изокинетичке снаге ЕР и ИР је процењено коришћењем Биодек изокинетичког динамометра.

Издржљивост задње ротаторне манжетне је процењена применом технике од понављања до неуспеха са 5% телесне тежине на 0◦ и 90◦ абдукције са циљем 90% неоперативног екстремитета (мерено у понављањима)

Функционално тестирање се састојало од теста стабилности горњих екстремитета затвореног кинетичког ланца (ЦКЦУЕСТ) и теста једностраног седећег бацања кугле (УСС). Први тест омогућава пацијенту да додирне контралатералну руку из положаја даске са 3 рунде по 15 активних секунди са паузама од 45 секунди. Овај тест мери број понављања. Просечан број додира у току 15 секунди у три покушаја. Пацијент прође ЦКЦУЕСТ изводећи у просеку ≥22 понављања током 3 покушаја теста.

УСС тест је имао пацијента да седи леђима наслоњен на зид или кутију. Из ове позиције, овај тест је захтевао бацање медицинске лопте од 2,72 кг што је даље могуће. Циљ је био да се постигне 90% (ако је повреда била на доминантној страни) или 80% (ако је повреда била на недоминантној страни) бацања контралатералне стране (мерено у цм). Раздаљина је просечна за три покушаја са периодом одмора од 30 секунди између покушаја.

У даљем тексту одлуку да се спортиста препусти РТС-у донео је хирург:

• Пацијенти који су прошли све делове теста добили су пуну дозволу да се врате пуном учешћу са тренерским штабом и атлетским тренерима.
• Пацијентима који нису успели само у једној секцији дато је 4-6 недеља одложено одобрење да се врате спорту након рехабилитације вођене дефицитом са физиотерапеутом.
• Пацијенти који нису прошли више делова теста прошли су формалну рехабилитацију вођену дефицитом током 4-6 недеља и поновили тест пре коначног одобрења.

Резултати

10 пацијената је испунило све критеријуме за укључивање и подвргнуто је РТС тестирању нестабилности рамена након отворене Латарјет операције уз праћење од најмање 2 године. Седам регрутованих учесника је оперисано јер су имали губитак гленоидне кости ≥20%, док остали нису успели да претходе артроскопску стабилизацију.

У просеку 5,3 ± 0,33 месеца после операције подвргнути су РТС тестирању. Троје од десет учесника је положило тест без пада у ниједној секцији, док је један учесник прошао тестирање, али је пао један део. Осталих 6 учесника је пало на два или више секција РТС тестирања након отворене Латарјет операције и као последица тога, поново су позвани на физиотерапијску рехабилитацију засновану на дефициту у трајању од најмање 4-6 недеља. Ових 6 учесника су такође морали да понове РТС тестирање пре потпуног одобрења. После просека од 2,5 ± 1,9 месеци након њиховог почетног теста, четири од ових шест учесника су поново тестирани и прошли су РТС тестирање након отворене Латарјет операције, док се 2 пацијента нису вратила на поновно тестирање.

На последњем праћењу у просеку од 3,6 година, девет од десет учесника се вратило у игру док је један имао поновљене сублуксације. Аутори су навели да је пацијент са рекурентном нестабилношћу играч америчког фудбала без бацања који је пао на три секције иницијалног РТС теста (изометријска снага, изокинетичка снага, издржљивост), али се није вратио на поновно тестирање. Пацијент који се није вратио у игру био је квотербек америчког фудбала који је такође пао на више секција (изокинетичка снага, изометријска снага) на почетном РТС тесту, али је на крају прошао на поновљеном тестирању.

Питања и размишљања

На основу резултата тренутне студије, можете закључити да је одлука о пријему спортиста у РТС застарела. Да су се аутори држали критеријума заснованих на времену, спортисти би се вратили са 4-5 месеци упркос томе што су само 4 положили све критеријуме тестирања са 5,3 месеца.

Табела у наставку показује да се за већину појединаца тестирање изокинетичке снаге на 60° и 180° у секунди показало најизазовнијим за кохорту, са само 40% испуњавањем циљева за спољну ротацију и унутрашњу ротацију при обе угаоне брзине.

Даље, изометријско тестирање снаге је показало да је 70% достигло потребну унутрашњу снагу ротације, али је само 50% постигло своје циљеве спољне снаге ротације. Функционално тестирање је показало да је 9 од 10 учесника прошло оба теста. Међу 8 пацијената који су на крају прошли свој почетни или поновљени РТС тест (пошто се 2 нису вратила на поновљено тестирање), средње време до потпуног ослобађања за повратак спорту било је 6,4 ± 1,8 месеци.

Ови резултати указују на то да се не можемо ослањати само на функционално тестирање да бисмо засновали своје одобрење за одлуку РТС-а, јер су скоро сви учесници прошли ову деоницу, упркос значајним преосталим дефицитима. Ово указује да спортиста може изгледати спреман, али вероватно може да надокнади своје дефиците. Садашња студија је јасно показала да РТС тестирање нестабилности рамена треба да се састоји од много више од само мерења функције спортисте.

Причај ми штреберски

Хурлеи ет ал. у 2019. пронашао широк спектар критеријума за повратак у игру. За утврђивање спремности за РТС у две трећине истраживања највише је коришћен клиренс заснован на времену, затим ЦТ снимање (25% студија) и физички преглед (11,1%).

• Временска тачка која се најчешће бирала за прелазак на РТС (35,4% студија) међу временским студијама клиренса за повратак у игру била је три месеца, док је просечан повратак у игру био 5,8 месеци након операције.
• Резултати ове тренутне студије, међутим, показују да клиренс заснован на времену у распону од 3 до 6 месеци постоперативно можда није оптималан, јер већина пацијената наставља да показује одређени ниво снаге, издржљивости или функционалних недостатака током овог периода.

Имајући то у виду, ова студија пружа занимљив увид у захтеве за повратак спортиста у спорт, међутим, примарни циљ студије није био да се одреди право време за РТС. Тачније, ретроспективно се сагледао утицај проласка критеријума РТС-а.

Утврдили су да су се они који су прошли тестирање РТС-а после отворене операције Латарјет успешно вратили спорту. Нису пријавили понављајуће епизоде ​​нестабилности рамена током праћења од 3,6 година. На тај начин можемо да користимо овај протокол тестирања да прегледамо спортисте који су подвргнути таквој операцији рамена и да се ослонимо на објективне исходе да одредимо када да га отпустимо за РТС. Међутим, треба имати у виду да обим ове студије није био да проспективно дефинише ко је спреман за бављење спортом, а мали број учесника нас спречава да донесемо дефинитивне закључке. Ипак, резултати ове студије могу да вас упуте да дате индивидуализоване препоруке РТС-а и да се уздржите од доношења одлука заснованих на времену. Посебно, због недостатка литературе која води ову тему, ова студија представља полазну тачку за ову подгрупу пацијената.

Двојица спортиста нису се вратила на друго тестирање РТС-а након пада на првом тестирању. Не знамо разлоге зашто се спортисти нису вратили на друго тестирање РТС-а. Да ли је то било због њиховог рамена или то није имало никакве везе са тим? То аутори нису прецизирали.

У идеалном случају, резултате ове студије треба упоредити са резултатима РТС-а након одобрења РТС-а на основу времена. Брзоска и др. 2023. године приметио је да када је спремност за РТС утврђена на основу радиографског споја Латарјет процедуре, 8,7% учесника је показало рекурентну нестабилност. У овој студији, пријављено је само 1% поновљене нестабилности, због чега је одобрење спортиста на основу критеријума за РТС изгледало повољно.

Понесите поруке кући

Коришћење протокола тестирања који се користи у овој студији доводи до одличних резултата у погледу безбедног РТС-а након отворене Латарјет операције. Показало се да је од оних који су прошли почетно тестирање, РТС био могућ и безбедан јер ови спортисти нису пријавили поновну нестабилност рамена у просеку праћења од 3,6 година. Они који нису прошли почетно тестирање, били су подвргнути физиотерапији вођеној дефицитом додатних 4 до 6 недеља. После поновљеног тестирања, они су одобрени РТС-у. Само 1 учесник је имао рекурентну нестабилност рамена, али се овај спортиста никада није вратио на поновно тестирање након што није прошао почетни тест. Увиди које нам даје ова студија могу вас упутити да препишете физикални третман и прилагодите РТС-у на основу налаза прегледа.

Референце

Редди РП, Цомо М, Цхарлес С, Херман ЗЈ, Наззал ЕМ, Цомо ЦЈ, Сингх-Варма А, Фаилс А, Попцхак А, Лин А. Повратак на спортско тестирање заснован на критеријумима након отвореног Латарјет открива резидуалне дефиците и може се користити за спортски преглед са одличним резултатима у просеку 3,6 година праћења: Мала серија случајева такмичарских спортиста. Пхис Тхер Спорт. 2024 Јан;65:23-29. дои: 10.1016/ј.птсп.2023.11.002. Епуб 2023, 19. нов. ПМИД: 37995416.